www.DELIJE.net

[ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ]

Ова велика светиња заслужује посебну тему. У њој почивају мошти мноштва српских светитеља, архиепископа и патријараха, као и великих Хришћанских мученика Петозарних, као и чудотворна икона Мајке Божије Пећке. Не отварам случајно тему, кроз ову светињу боље се сагледава и Косово и Метохија као колевка српске културе и духовности.

Пре него што започнем поступно да обављујем о светињама Патријаршије, морам да кажем следеће... Данас је Патријаршија женски манастир, по први пут у историји. Као Патријаршија и седиште поглавара Српске Православне Цркве, она је логично увек била мушки манастир. Међутим, пре мислим нешто више од пола века, она постаје женски манастир. Преко пола века игуманија је мати Февронија, жена светога живота, стара више од 90 година коју је замонашио Свети Владика Николај. Јако је пуно старих монахиња данас у Патријаршији и то је заиста сабор живих светитељки. Оне су претуриле преко својих леђа сву голготу српског народа Косовскометохијског. Када су у марту 2004. године Шиптари кренули да пале и харају Косметом, дошле су јединице КФОР-а да евакуишу монахиње из Патријаршије. Мати игуманија је изашла пред командујуће и рекла им да могу да их евакуишу тек када њу разапну на оном дуду што је Свети Сава засадио испред Патријаршије. "Ако гори Патријаршија нека горимо и ми, шта ће нам живот, тамо негде?" И остале су и одбраниле светињу. Ради таквих нас Бог и држи у животу, њихове молитве чувају ово мало Србије и Српства. Ми Делије, имали смо необичну част приликом посете 2008. године у мају месецу да добијем благослов од мати Февроније, иконице и да поразговарамо са њом. Касније ћу поставити и фотографију. А та фотографија је и сада један велики благослов за нас, што смо удостојени да се фотографишемо са једном светитељком, а тек ће бити необично свима, када њена светост изађе на видело.

Пре два дана је пала у постељу још једна старица монахиња, мати Гликерија, одмах након Литургије, пошто се поклонила свима и затражила опрост као да је знала шта ће се догодити. Убрзо је пала у кому, да би се повратила увече када је дошао свештеник, и одмах након исповести опет пала у кому. Вратили су је у Патријаршију из болнице у Митровици и некако све оне очекују да ће се упокојити за Божић. Можда ово нема неку снагу када пишем, али пошто сам био присутан на тој Литургији и догађајима који су уследили, могу да посведочим да је невероватно како одлазе са овог света праведници, и каква се ту осећа благодат. И како је необична љубав које оне имају једна према другој, али и према свима осталима. Видећи њих човек осети жељу да живи праведно.

Настављамо касније...
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be

[ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ]

У манастиру Пећка Патријаршија, 16/03. јануара ове године, уочи Крстовдана и празника Богојављења уснула је у Господу схимонахиња Гликерија.

„Не би могло Сунце да види да ја спавам!“
http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/01/22/%E2%80%9E%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%BE-%D1%81%D1%83%D0%BC%D1%86%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B8-%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BC/#more-10483

Вјечнаја памјат!
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be

[ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ]

Ево обећане фотографије са мати Февронијом, мај 2008, Пећка Патријаршија:

_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be

[ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ]

Данас је уснула у Господу монахиња Јулијана из Пећке Патријаршије. Вечан јој помен! Много ми је жао што полако одлазе те свете баке какве ја нигде другде нисам видео, али се Небо радује што му у вечност долази још једна праведна душа.

Покушавајући да нађем неку вест о томе налетео сам на јако леп текст о Патријаршији из Националне географије, топла препорука:

http://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2007&mm=10&dd=31&nav_id=270170
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be

[Iskon]

Пећ, стара српска Патријаршија, некадашње једино светло место српске културе из страшног доба петовековног ропства под Турцима, данас је позорница најмучнијих, најтежих призора. Око ове мале вароши, која је у долини изнад које се дижу огромне залеђене планине, слегло се све што је још остало од негдашње богате Србије. Сама варош личи на море глава, кола, стоке и топова. Све се ту скрхало. Све лежи као страшни знаци расула.
http://www.srbi.org.mk/sr/drushtvo/523-istorijski-podsetnik-milutin-bojic-srbija-u-povlacenju

[Драгутин Мати]

Прије пар дана упокојила се Мати Февронија, схи-игуманија Пећке Патријаршије. О Мати Февронији писано је на теми "Примјери оних који не желе да оду",а овдје ћу пренијети текст који ће нам бар мало приближити каква је била Мати у земаљском животу.


Добра Мати Февронија


Вијест о томе да се упокојила Мати Февронија Божић, схи-игуманија Пећке Патријаршије, провукла се кроз медије исто онако као што је Мати и живјела, тихо и ненаметљиво. За блаженопочившег Патријарха Павла, Мати Февронију из Пећке Патријаршије и Мати Ефросинију из Грачанице, говорило се често као о три косовска стуба православља, последње изданке онога што се назива изворно хришћанство. И заиста, свако ко се удостојио сусрета са њима, могао би да каже исто: никаквих посебних спољашњих обиљежја, никаквих великих ријечи, никаквих неразумљивих теологија, само ум увијек заузет молитвом и руке увијек заузете послом. И неодољива жеља да будете близу њих, да се изгубите у топлоти њихових погледа и красоти њихових душа.


Руке Мати Февроније, топле и дјечије, прозрачне од подвига и окретања бројаница. Пошто се последњих година углавном кретала уз нечију помоћ, био је прави благослов добити то „задужење“ и свих тих двадесет и нешто корака од конака до цркве проћи са руком у њеној руци. На зачуђено питање како је могуће да њене руке после толико деценија мукотрпног живота буду тако меке, са осмјехом је одговорила: „То је зато што ништа не радим.“ Смирена и кротка, али увијек ведра, вољела је да се нашали на свој рачун, иако смо знали да је тих десет прстића дизало Патријаршију из пепела неколико пута, чак и онда када су сви дизали руке од ње.

Док ју је здравље служило, радила је неуморно тешке физичке послове, јер је Патријаршија била рушена, паљена, запуштена, остављена. Када је већ била поприлично стара и болесна, радила је према могућностима: помагала би да се распреми трпезарија после ручка или би у својој соби правила нешто за манастирску продавницу. Шта су она и сестре изнијеле на својим плећима, то су сакриле у својим срцима. Ми знамо само оно што нису могле да сакрију. Ипак, свему се знало мјесто и никад рад није био испред Бога и молитве. Једном је ливада поред цркве била покошена у суботу. Трава је требало да се суши до понедељка. У недељу се изненада наоблачило и било је само питање сата када ће почети киша. Једна од искушеница је тражила благослов да покупе траву прије него што почне невријеме, иако је недеља. Мати је рекла да ураде то у понедељак ујутру. „Али, ако падне киша све ће пропасти!“, рекла је искушеница. „Нека пропадне“, одговорила је Мати, поштујући седми дан и дајући Богу Божије. Сијено су покупили у понедељак рано ујутру. Олуја је почела неколико минута после завршеног посла.



О томе колико јој је „значила“ земља, упркос томе што је себе цијелу уградила у то Косово које ми данас препуштамо као да имамо право на то, говори и следеће: Када је, прије неколико година, требало неформално преговарати са Албанцима о повратку прогнаних Срба, једна од жена која је представљала српску страну дошла је код Мати на последње консултације. Разговор је био дуг јер је требало ријешити питања везана за грађење кућа, држање стоке, обрађивање земље итд. Причале су до детаља о свему и Мати ју је испратила до манастирске капије. Када се најзад окренула и пошла, Игуманија ју је позвала и рекла: „Слушај, заборави све ово, стоку, куће, земљу. Само мисли на људе.“

Долазили смо у Патријаршију млади и дрски, иако тога нисмо били свјесни, дефиловали са фризурама, минђушама, пирсинзима, тетоважама, цигаретама. Од сестара сте могли понекад да добијете савјет или нијеми пријекор, иако нам је следовало много више од тога, али од Мати Февроније – никад. Она просто није видјела. Гледала би вас у очи тим њеним дивним плавим очима – опет дјечијим! – и по неколико пута питала да ли нам је хладно и да ли смо јели, а онда додавала онако (нека ми Бог опрости) „мангупски“, да одемо слободно у кухињу ако смо гладни и да узмемо нешто „преко реда“.

Упркос лошем здрављу и годинама које су се низале, присуствовала је редовно свим службама, које су нама, ненавикнутима, у почетку тешко падале нарочито због раног устајања и дугог трајања. Прилазили смо јој у модрој тишини цркве да узмемо благослов, бришући трагове сна са очију, а она би радосно прошапутала : „Добро јутро, добро јутро!“, као да једно „добро“ није довољно да представи љепоту којом нас је Господ окружио. Увијек озарена кад нас види, ваљда је умјела да препозна иконе Божије у нама, оно што смо мислили да смо заувек изгубили, па поново проналазили у њеном погледу.




Када бисмо се враћали у наше градове, трудили смо се да им се нађемо увијек на услузи, ако је требало нешто послушати, однијети или послати. Свака ситница је била наша велика прилика да узвратимо бар дјелић онога што смо у Патријаршији добили. Једном је требало послати неколико обичних фотографија са монашења, што је и учињено, али је Мати после неколико дана поручила преко једне од сестара да јој кажемо цијену, јер „она зна колико је то скупо!“ Цијена? Наша имена у Вашој једној молитви и да знате да сте преплатили…"
_________________
‎"Од Главе Зете,до града Спужа..."