www.DELIJE.net

[drenke]

Сличан чланак сам и ја прочитао у новинама. Не знам тачно које су биле. Ја мислим да су вести.
Једино што сам приметио је да се руска православна црква не слаже толико и да је рекла да ће да направи свој план и да га изложи.
_________________
Нема малих и великих утакмица кад игра Звезда, Гледам Звезду а не њене противнике.

[Rudolf Archibald Rays]

Да, нажалост вест је тачна. Поглавари Римокатоличке цркве и помесних православних, састали су се прошле недеље ради наставка дијалога о сједињену хришћана Истока и Запада, започетог 2000. године. Испред СПЦ били су Епископи Иринеј Буловић и Игњатије Браничевски. Представници Руске православне цркве демонастративно су напустили скуп због неслагања присуства непризнате естонске цркве, али и због давања примуства папи над свих хришћанима. Изгледа да се пророчанство Светих Отаца полако остварује. Они су предказали отпадање од вере многих православних духовника, пре свега поглавара, потчињење антихристовој Римокатоличкој цркви и њеном поглавару папи.
Прилажем вам цео текст заједничке Декларације из Равене.
На први поглед обичан лаик ништа не може примети, јер је смисао образложен теолошким језиком, Међутим, ако мало боље сагледамо Декларацију видећемо да се змија крије иза многих написаних речи.


ЗАЈЕДНИЧКА МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА БОГОСЛОВСКИ ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ РИМОКАТОЛИЧКЕ И ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ЕКЛИСИОЛОШКЕ И КАНОНСКЕ ПОСЉЕДИЦЕ СВЕТОТАЈИНСКЕ ПРИРОДЕ ЦРКВЕ

Равена, 13. Новембар 2007.

Увод

1.) "Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свијет вјерује да си ме Ти послао" (Јован 17,21). Благодаримо троједином Богу који је сабрао нас - чланове Заједничке међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве - тако да заједнички у послушнању можемо одговорити на ову Исусову молитву. Ми смо свесни да наш дијалог поново почиње у свету који се корјенито променио у скорије време. Процеси секуларизације и глобализације, као и изазов нових односа између Хришћана и верника других религија траже од ученика Христових сведочење своје вере, љубави и наде са новом хитношћу. Нека Дух васкрслог Господа да силу нашим срцима и умовима да донесемо плодове јединства у односима између наших Цркава, тако да можемо заједно да служимо јединству и миру целе људске породице. Нека нас исти Дух ка потпуном изражавању тајне црквеног заједништва, који захвално исповедамо за диван дар Бога свијету, тајну чија красота посебно зрачи у светости Светих, на коју су сви позвани.

2.) Следећи план усвојен на њеном првом састанку, на Родосу 1980. год, Заједничка комисија је почела обраћајући се тајни црквене κοινωνία-е у светлу тајне Пресвете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне (помесне) заједнице /окупљне/ око свога епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између локалних (помесних) Цркава од којих свака предсједава у заједништву са Једном Црквом Божијом која се је распрострање у васељени (уп. Минхенски документ из 1982.год.). Да би појаснила природу заједништва, Заједничка комисија је истакла однос који постоји између вере, светих тајни (посебно три свете тајне хришћанске иницијације) и јединства Цркве (уп. документ из Барија из 1987. год.). Онда је, проучавајући свету тајну рукоположења (Order) у светотајинској структури Цркве, Комисија јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције κοινωνία-е цијеле Цркве и њеног континуитета са Апостолима у сваком времену и на сваком месту (уп. Документ из Валама, 1988). Од 1990. до 2000. год. основни предмет који о коме је Комисија расправљала је било "унијатство" (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000.г.), предмет коме ћемо и даље посвећивати пажњу у блиској будућности. Сада узимамо тему постављену на крају Валамског документа и осврћемо се на црквено јединство, саборност и ауторитет /власт/.

3.) На основу ових заједничких потврда вјере, сада морамо извући еклисиолошке и канонске посљедице које проистичу из светотајинске природе Цркве. С обзиром да Евхаристија, у светлу светотројичне тајне, конституише критеријум црквеног живота у целини, како институционалне структуре видљиво очитују тајну ове κοινωνία-е ? С обзиром да се једна и света Црква остварује и у свакој помесној (локалној) Цркви која слави/служи Евхаристију и, у исто време, у κοινωνία-и свих Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

4.) Јединство и мноштвеност, веза (однос) између једне Цркве и много локалних (помесних) Цркава, та конституишућа веза (однос) Цркве, такође поставља питање везе (односа) између ауторитетеа инхерентног свакој црквеној институцији и саборности која проистиче из сабоорности Цркве као заједнице. Како изрази "ауторитет" и "саборност" покрувају веома широко подручје, почећемо дефинисањем начина на који се разумевају.

I. Основе саборности и ауторитета (власти)

1. Саборност

5. Термин саборности или синодалности долази од речи „сабор" (σύνοδος на грчком, concilium на латинском), која првенствено означава окупљања епископа који имају одређену одговорност. Такође је могуће, међутим, узети термин у разумљивијем смислу који се односи на све чланове Цркве (уп. руски термин соборност). У складу с' тим треба на првом месту да причамо о саборности као о ономе што означава да сваки члан Тела Христовог, силом крштења, има своје (у оригиналу - his и her - његово и њено) место и следујућу одговорност у евхаристијској заједници (communio на латинском). Саборност одражава Тројичну Тајну и у њој проналази своју крајњу основу. Три Личности Свете Тројице су „набројане", како каже Василије Велики (О Светоме Духу, 45), без означавања као што је „друга" или „трећа" Личност, што би наговештавало неко умањење или подређивање/субординацију. Слично томе, постоји поредак (taxis) међу локалним Црквама, који, међутим, не наговештава неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија показује Тројичну заједницу (koinônia) остварену у вернима као органском јединству неколицине чланова од којих сваки има харизму (=дар), службу или одговарајуће послање, неопходне њиховој мноштвености и различитости ради назидавања свих у једно црквено Тело Христово (уп. 1. Кор 12, 4-30). Сви су позвани, укључени и на сваког се рачуна – свако на различит али не на мање значајан начин – у опште довршавање делâ која, кроз Духа Светога, остварују у Цркви службу Христову, „Пута, Истине и Живота" (Јн 14, 6). На овај начин се остварује тајна за људски род спасавајуће заједнице са Благословеном Тројицом.

7. Читава заједница и свака личност у њој носи „свесност Цркве" (ekklesiastike syneidesis), како то назива грчко богословље, или sensus fidelium у латинској терминологији. Снагом Крштења и Потврђења (Миропомазања) сваки члан Цркве има облик ауторитета/власти у Телу Христовом. У овом смислу, сви верни (а не само епископи) су одговорни за веру коју су изразили на свом Крштењу. Наше је опште учење да Народ Божији, примивши „помазање које долази од Светога" (1. Јн 2, 20.27), у заједници са својим пастирима, не може да греши у питањима вере (уп. Јн 16, 13).

8. У објављивању вере Цркве и у појашњавању правила хришћанског живљења, епископи имају специфичан задатак божанске установе. „Као прејемници апостола, епископи су одговорни за заједницу у апостолској вери и за верност захтевима живота у складу са Јеванђељем". (Valamo Document, n. 40)

9. Сабори су основни начин на који се остварује заједница међу епископима (уп. Valamo Document, n. 52). Јер „припајање апостолској заједници спаја све епископе повезујући епископе локалних Цркава са колегијумом апостола. Они такође образују колегијум укорењен Духом „једном за свагда" у апостолској групи, јединственог сведока вере. Ово не значи да би они само требало међу собом да се уједине у вери, чистоти, мисији, измирењу, већ да они деле исту одговорност и исту службу у Цркви" (Munich Document, III, 4).

10. Ова саборна димензија живота Цркве припада њеној дубоко-укорењеној природи. Такорећи, она је основана вољом Христовом ради Његовог народа (уп. Мт 18, 15-20), чак иако су њена канонска испуњења по превасходству такође одређена историјом и социјалним, политичким и културолошким контекстом. Овако дефинисана, саборна димензија Цркве може да се пронађе на три нивоа црквене заједнице, месном/локалном, обласном и васељенском/универзалном: на месном нивоу дијецезе поверене епископу; на обласном нивоу групе месних/локалних Цркава са њиховим епископима који „препознају првог међу собом" (Апостолски Канон 34); и на васељенском/универзалном нивоу, где они који су први (protoi) у различитим областима, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче читаве Цркве. На овом нивоу такође, protoi треба да препознају првог међу собом.

11. Црква постоји на многим и различитим местима, што показује њену саборност. Бивајући „католичанска", она је живи организам, Тело Христово. Свака месна/локална Црква, када је у заједници са другим локалним Црквама, је пројава Једне и неподељиве Цркве Божије. Бити „католичански" стога значи бити у заједници са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога, раскидање евхаристијске заједнице значи рањавање једног од суштинских својстава Цркве, њене саборности.

2. Власт

12. Када говоримо о власти, то се односи на exhousia [власт], као што је описано у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши Његову власт од Бога Оца, Христос ју је разделио после Његовог Васкрсења, Светим Духом, са Својим Апостолима (Јован 20:22). Кроз Апостоле она је пренета на епископе, њихове наследнике, а кроз њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на раличите начине којима се, до њиховог есхатолошког испуњења , Царство Божије разоткрива свету: учењем; чињењем чуда,; протеривањем нечистих духова (Марко 1:27, ; опраштањем грехова (Марко 2:10, Лука 5:24); и вођењем ученика путевима спасења (Матеј 16:24). У сагласности са овлашћењем који су добили од Христа (Матеј 28:18-20), вршење власти предате апостолима а касније и епископима укључује проповедање и учење Јевађеља, освећење кроз Свете Тајне (посебно Евахристије) и у пастирском руковођењу верних (Лука 10:16 )

13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Христу, јед(и?)ној Глави Цркве (Ефесцима 1:22, 5:23). Кроз Његовог Светог Духа, Црква као Његово Тело има учешћа у Његовој Власти. Власт у Цркви има за циљ призивање целог човечанства Исусу Христу (Ефесцима 1:10, Јован 11:52). Власт која је повезана са благодаћу која се добија рукополагањем није приватна својина оних су је примили, нити је она нешто што се делегира од заједнице; заправо, то је дар Светог Духа који се употребљава за службу (diakonia) заједнице и никада ван ње. Њено вршење укључује учешће целе заједнице, како је епископ у Цркви и Црква је у епископу.

14. Вршење власти у Цркви, у име Христа и силом Светог Духа, мора, у свим облицима и на свим нивоима, бити служба (diakonia) љубави, као и Христа. Власт о којој говоримо, пошто одражава божанску власт, не може постојати у Цркви сем у љубави између оног ко је врши и оних над којима се врши. Тo је дакле власт без доминације, без физичке или моралне принуде. Пошто је учествовање у exousia-и распетог и прослављеног Господа, Коме је дата сва власт на небу и земљи, она може и мора позивати на послушање. У исто време, због Отелотворења и Крста, она се доста разликује од владара народа и моћника у овоме свету (Лука 22:25-27). Иако се ова власт засигурно поверава људима који, због слабости и греха, су често под искушењем да је злоупотребе, она је самом својом природом еванђеоски идентитет између власти и службе и тиме конституише фундаменталну норму Цркве. За хришћане, правило је да служе. Вршење и духовна ефикасност црквене власти су тиме осигурани кроз слободан пристанак и вољну сарадњу. На личном нивоу, ово се показује као послушност власти Цркве да би се пратио? Христос Који је био послушан Оцу до смрти и смрти на Крсту.

15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и активан у њој, распознала у живом Предању примљеном од Апостола. У срцу овог Предања је Евхаристија (уп. 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-26). Власт Светог Писма проистиче из чињенице да је то Реч Божија коју, читана у Цркви и од стране Цркве, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето Писмо, Христос се обраћа сабраној заједници у срцу сваког верника. Црква, кроз Духа Светога присутног у њој, аутентично тумачи Свето Писмо, одговарајући на потребе времена и места. Стални обичај Сабора да устоличују Јеванђеља усред сабрања потврђује како присуство Христа у Својој Речи, која је потребна тачка упућивања за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божију.

16. У свом божанском Домостроју, Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано према спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне слављене у апостолском прејемству. Власт у црквеном заједништву повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење регулисано је канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и местима, под условом да се суштинско устројство Цркве увек поштује. Стога, како причасност (заједничарење?) у светим тајнама претпоставља заједничарење у истој вери (уп. Документ из Барија, нап.29-33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати, међу Црквама, реципрочно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима

II. Троструко остваривање Саборности и Власти

17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви, и приметивши комплексност садржаја ових термина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе свету тајну киноније (причасништва)? Како канонске структуре Цркава изражавају свој светотајински живот? У ту сврху направили смо разлику између три нивоа црквених институција: оног који је помесна Црква око свог епископа; оног области (регије) која обухвата неколико суседних помесних Цркава; и оног целог насељеног света (васељене – екумене) која обухвата све помесне Цркве.

1. Локални (помесни) ниво


18. Црква Божија обитава тамо где је заједница (community) сабрана заједно у Евхаристији, предвођена преко, директно или кроз њихове презвитере, епископа легитимно постављених унутар апостолског прејемства, учећи веру примљену од Апостола, у заједништву са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове евхаристије и овог свештенства је да сабере у једно аутентично заједништво (communion) вере, молитве, мисије, братске љубави и узајамне помоћи, све оне који су примили Духа Христовог у Крштењу. Ова заједништво је оквир у коме се сав црквени ауторитет пројављује. Заједништво је критеријум за његово остварење.

19. Свака локална Црква има као своју мисију да буде, по милости Божијој, место где се Богу служи и одаје поштовање, где се Јеванђеље благовести, где се Свете Тајне прослављају, где се истински настоји да се ублажи светска патња, и где сваки верник може наћи спасење. То је светлост свету (упор. Мт 5,14-16), квасац (упор. Мт 13,33), свештеничка заједница Божија (упор. 1Пет 2,5 и 9). Канонске норме су оне које одређују циљ и обезбеђују ову мисију.

20. По добродејствености истинитог Крштења, које чини њега или њу удом Христовим, свака крштена особа је позвана, сходно даровима једнога Светога Духа, да служи унутар заједнице (упор. 1.Кор 12,4-27). На тај начин кроз заједницу, при чему су сви чланови у служби један другоме, локална Црква се већ пројављује „синодална" (synodal) или „саборна" (conciliar) у својој структури. Ова „саборност" (synodality) не показује себе само у односима солидарности, узајамне подршке и комплементарности које различите свештене службе имају између себе. Засигурно, презвитеријум је сабор епископа (упор. Св Игњатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), и ђакон је његова „десна рука" (Didascalia Apostolorum, 2, 28, 6), тако да према препоруци св. Игњатија Антиохијског, све се савршава у сагласју (упор. Ефесцима, 6). Саборност, међутим, која обухвата све чланове заједнице под влашћу (тј. који су у послушању) епископа, који је први и глава (кепхале) локалне Цркве, јесте предуслов Црквенoг заједништва. У складу са Источном и Западном традицијом активно учешће лаика, како мушкараца тако и жена, од монашких и посвећених лица, дејствује у епархији и парохији кроз многе форме службе и мисије.

21. Дарови чланова заједнице имају своје исходиште у Светоме Духу, и усмерени су на добробит свих. Ове чињенице бацају светлост како на потребитост тако и на границе ауторитета свакога поједница у Цркви. Тамо не би требало да буде нити пасивности нити замене функција, нити омаловажавања нити господарења некога над неким. Сви дарови и све сужбе Цркве сабране су у једно под службом епископа, који служи заједништву локалне Цркве. Сви су позвани да се обнове Светим Духом у Светим Тајнама (sacraments) и да пребивају у непрекидном покајању (метаноиа), тако да њихова заједница у истини и љубави (према Богу и ближњима) обитава.

2. Регионални ниво

22. Будући да Црква себе открива као саборну (католичанску) у заједници (литургијском сабрању) локалне Цркве, ова саборност мора да истински пројављује себе у заједници (јединству) са другим Црквама које исповедају исту апостолску веру и деле истоветно црквено устројство, почињући са таквим верним уделом у практиковању свакидашње одговорности за мисију у области која им припада (упор. Минхенски документ III, 3, и Валамо документ нн. 52 и 53 ). Јединство међу Црквама је изражено кроз хиротонију епископа. Ова хиротонија је дарована сходно канонским одредбама преко три или више епископа, или најмање два епископа (упор. 4. правило Првог Вас. сабора ), који делају у име епископског тела (или сабора епископа ) и народа Божијег, који су примили своју службу од Светога Духа кроз полагање руку апостолским прејемством. Када је ово остварено у складу са канонима, јединство међу Црквама у правој вери, светим тајнама и црквеном животу је осигурано, као и жива заједница са претходним генерацијама.

23. Такво чврсто јединство између неколико локалних Цркава, где свака Саборна Црква битише на одређеном простору, изражено је кроз извесно искуство: учешће епископа суседних епархија на хиротонији епископа локалне Цркве; позивање епископа из других Цркава да саслужују на литургијским сабрањима локалне Цркве; позив се протеже на верујуће из ових других Цркава да узму учешћа у трпези евхаристије; размена посланица (писама) приликом хиротоније; и прибављање материјалне помоћи.

24. Један канон који је прихваћен и на Истоку и на Западу, изражава однос између локалних Цркава у региону: „Епископи свакога народа ( εκάστου έθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττόν = =више од надлежног) да не чине (=не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τη εκείνου παροικία) и њој подручниух места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа). Јер тако ће бити једнодушност (ομόνοια=слога) и прославиће се Бог, кро�
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!

[Hatori Hanzo]

Тужне вести у сваком случају. Није лако нама обичним верницима да правилно расудимо у оваквим случајевима. Зато је неопходно пре свега да ојачамо у вери (јер смо катастрофа реално) да би нам ипак колико-толико биле јасније ствари које се дешавају. У сваком случају, сами не можемо да будемо паметни, па је вероватно најпаметније да гледамо у оне који треба да нам буду параметар, а Света Гора је целој Православној васељени звезда водиља, па како се они буду понели према овим могућим дешавањима мислим да ће то бити путоказ и за нас саме. Иначе, већ сам споменуо у теми "озбиљна акција" да је рашко-призренска Епархија управо због оваквих иступа појединих Епископа наше Цркве претила да ће се отцепити због њиховог нерашчињавања. Тако да је очигледно шта о томе мисле они који данас највише страдају у нашој Цркви.
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A

[Celtic]

[Бомбе на пинк!]

Данас је Аранђеловдан...

[Бомбе на пинк!]

Пролог

позајмљено из ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
Владике Николаја Велимировића





8.НОВЕМБАР ( 21.НОВЕМБАР )

Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметале у обожавању ангела (IV цар. 23,5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други иако их не сматрају боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре И Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поколење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријаха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочух Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је свих 9 чинова у књизи "О небеској Јерархији". Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начела, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима. И све небеске војске верних ангела громовито су запојале. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља, треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небеских светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.



РАСУЂИВАЊЕ


Да ангели Божји непрекидно опште са свим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Светога Предања црква православна дознала је имена седморице начелника ангелских сила и то: Михаила Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, Сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочитом чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи - муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи - исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3,17:12,15). Изображава се: десном руком води товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил - огањ или светлост Божја (III Језра 3,1;5,20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Језра 5,16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил - славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил - благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил - узвишење Божје (III Језра 4,36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

[икс]

[Rudolf Archibald Rays]

Чуда светог Василија Острошког

--------------------------------------------------------------------------------

Беседа оца Јоила, дугогодишњег чувара кивота Светог Василија Острошког и настојатеља манастира Светог Кирила и Методија.



"Доводи мајка сина негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије, да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради."


Браћо и сестре,
"Ево дођох из Црне Горе да вам донесем благослове од великих чудотвораца, светог Василија Острошког, светог Кирила и Методије, светог Петра Цетињског, св. Јована Крститеља и осталих светитеља који су у нашој малој Црној Гори. Ја сам имао једну изузетну част да су ме поставили на једно најузвишеније место на Балкану и можда и даље. Од августа месеца, 1991. године, одредио ме је митрополит Амфилохије да будем чувар кивота светог Василија Острошког. За девет година које сам провео горе толико бих могао чуда да испричам како Господ велика чуда чини преко Својих слуга што је казао и већа ће чуда чињети од ових што их видите. Ја често причам како за 2 000 година ови несрећни људи на овој планети не спознаше праву истину и праву вјеру која на сваком кораку се доказује. Да ми ништа није Господ оставио него само светога Василија Острошкога Чудотворца скоро 400 година како по оној малој пећинској цркви, физички малој, али безграничној, сливају се ријеке живих људи са свих крајева свијета. И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте. И једно чудо, баш кад сам хтио да идем у овај манастир што смо саградили код Колашина, посвијећен Кирилу и Методију. Био је август мјесец, доводи мајка сина негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије, да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Па онда, дао му глас да говори, дао му уши да чује. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради. А ево, 1993. године Христина Јоковић из Никшића, Зорана и Вјере Јоковић, слијепа од рођења, и рођена у седам месеци, и још болесна од леукемије и довели су је са клинике, треба за пар дана да умре и они као задње доводу је у Острог. Ја читам молитве, то није да ми је неко причао други, после два сата она је видела као онај што најбоље очи овде има. Никад јој није требало ништа да ставља, ни наочаре ни ништа, а кад су је повели на клинику да виде да ли има леукемију, леукемију није имала. То је сад здраво дијете, баш су је доводили и ја кажем свратите овамо да покажемо чудо Божије и светог Василија Острошког. Толико бих вам причао чуда да бисмо сатима остали. За светог Василија можемо да ријечемо да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се прочисте. Две дјевојке доведу у колицима и сад једна устане и хода, а друга не. Ја размишљам зашто није свети Василије урадио за обе да устану, али после овако долазим до закључка. Она што је устала свети Василије зна да ће јој спасти душу јер неће упаднут ни у какве гријехе теже, а ова да се исцијели она би упала у гријехове јер Господ гледа на спасење душе. Господ воли светог Ђорђа и светог Димитрија и велике чудотворце, а погледај колико су муке прошли, јер он им је показао каквом ће га смрћу прославити. Зато се многи варају, а кад му дође некакво искушење он почне да хули на Бога и на цркву и на свете, вели шта је ово мене ко да сам разрушио све цркве, а то се на њега излила Божија љубав да не оде у вјечни пакао. Не познаје да отац кара своју дјецу да буду боља. Толико бих имао ја да причам о чудима светог Василија која сам доживео ту, да је чак свети Василије васкрснуо једну жену из Далмације. Дошао је код игумана Георгија један човек из Далмације и каже оче, (а ја сам био тада просветни радник нијесам био у монаштву), нешто ви треба да причам једно чудо. И он је испричао. Има жену и петоро дјеце, шесто дјете кад се родило жена је добила тровање крви, мучили су се око ње и лекари су рекли може да је носи кући и да умре код куће. И он је понио, вели три дана је била ту и трећега дана жена зину и умрије. Падоше она дјеца на њу, почеше да вриште, ја пао на сред куће, па завапих: "Свети Василије, чудотворче, ако ћеш икада да ми помогнеш, помози ми данас". Оче, отварају се врата од кухиње, улази свети Василије са оном митром плавом, погледа мене, пође ка жени, дуну јој у уста и жена устаде. Ено, вели, сад чува говеда, потпуно здрава. И ја сам често помишљао, закључио сам да сигурно има толико слободу пред Господом....
У Острогу, долази хиљаде људи, буде врућ ваздух. Ја ујутро отворим кивот, мирише ми на ливадско цвијеће и на неку свежину. И сад мене прича једна жена, има 55. године била је дјевојка и била је у доњем манастиру. И сеђеле су код онога дрвета на оном зиду и каже у поноћи иде владика са жезлом, ореол му око главе, и вели, улази у цркву, проведе неколико времена, опет се врати горе уз оне окуке, ми га све посматрамо. Свети Василије је један од најчуднијих светитеља које сам ја могао до сад да упознам. Није то само било неке године, па опет неке године.
Многи мисле да је то болест некаква мождана кад ђаво ухвати човека. И оно схизофренија један степен, други степен, то су само ђаволи, нечисти духови који су ушли, јер кад човек направи неки гријех јак, велики гријех, мислим смртни гријех, тада има право сатана да уђе у особу. И то се већином после некаквога догађаја збива. Једна је била, довели су је тројица људи 40-их година, уствари донијели. Мршава једна жена, тамо негде из Источне Србије, не сјећам се одакле. Али она тројица не могу да је спутају, она хоће да прескочи преко зида, она вришти и то пада малтер цркве, како је то било опасно. И они је унијесу, ја кажем ставите је ту на тај плочник, они је легну на плочник, држаху јој руке, ноге да не побегне. Ја уђем у олтар, узмем онај босиок и оне свете воде светог Василија и унакрс окадим. Кад је завриштала од оне воде. То је ужас. Ја питам јел крштена ова жена, они кажу није. Па, како сте је довели некрштену, знате ли да у некрштене улази ђаво како хоће. И тада се крштавало доље, ја нијесам могао од гужве да је крстим. И они је однијесу доље. И увече она долази фина смирена жена. Ја кадим, у припрати, кад видим ја изобличи се лице, зграби кадилицу, онај народ поможе, некако отворе јој руке и узму кадилицу. Опет је доводе сјутра ујутру, она дошла па каже: "Они двојица не могаше издржат, а ја остадо". Демон говори из ње, три демона била, два отишла један остао. Да сам могао ово да забиљежим на касетофон, али кад ти се не нађе при руци. После прочитамо молитву светог Василија Великог против демона, врати јој се лик, све се умири, свети Василије отјерао га. Каже: "Оче, опростите, ја нисам ништа знала, ни шта говорим, ништа, опростите ми ако сам нешто увредила... После једно шест месеци је дошла фина здрава жена и написала је све. Ово запамтите, необично је важно да би се исцелио да се исповедиш, јер 99 од сто болести јесте гријех. Кад ти оболи душа, оболи и тијело. Значи, кад се ти исповиједаш ти очистиш душу. Један је посматрао како се људи исповједају, имао је духовне очи да то види. Кад год изговори гријех падне змија доле на патос, закопрца се и цркне. Тако редом, кад једна змија велика се појавила, ћути, па се пружа, па се врати. Вели, имаш ли брате, још нешто, немам. Био је неки велики блудни гријех и од стида није хтео да га каже.

Видео сам да неки људи не исповедају грехе него морамо ми да питамо. Тако сам питао у Острогу, а један комуњара слушао тамо и написао у новинама. Вели, ма кога су оно вели поставили код светог Василија, некаквог удбаша, све нешто испитује, поставља питања. И тако написао читави чланак. После ви можете постављати питања, а ја бих се укратко осврнуо сад на ове проблеме које имамо ми свештеници, то је, мислио сам да су у Србији сви људи крштени, међутим, у Србији таман је скоро као у Црној Гори као права браћа, могу слободно да поручим, ми се не разликујемо него смо права браћа. Не можемо се одвајати Срби из Црне Горе су исто Срби. Крштење знате шта је, да се упишете у књигу вјечнога живота, потребно је да се крстите и немојте да кажете ми ћемо сјутра, па кум ми је у Швајцарску, па све тако. Не чека кума ђаво, да ли ћете погинути у саобраћајној несрећни, или срчана или мождана кап, многи су се прешли тако. Један момак у Острогу, а ја сам све до 95. сам крштавао, каже кад сам кренуо оче од Подгорице, возим онако брзо кад један старац на сред пута ми стао. Ја морам скренути, оћу ли ударит у ону тамо брезу и завршит тако. У то се сетим Острога и светог Василија и пројурим ништа, само била приказа нека ђавоља да би га спречио да се не крсти, да погине. Тако се ђаво труди да те одврати од крштења или од Христа или од нечега, то је немогуће шта он ради. Ако се не крстиш, ако си неисповијеђен, ако се ниси причешћивао, сатана има право да ти душу мучи. Причаћу један случај код светог Арсенија, ја сам тада био просветни радник али то сам доживио. Мирко Секулић један, који је близу манастира живио, његов брат је био народни херој, тада су убијали браћу па су хероји били, умро је нагло. Док су га ставили на кола хитне помоћи и довезли у медицински центар Крушевац, установили су да је умро. У мртвачницу су га ставили, сестра код њега остала док дођу из Даниловграда да га пребаце. Кад он наједанпут се протегне дугајлија, био је висок, вели шта је ово са мном. Врате сандук у погребно и Мирка довезу кући. И сад њему каже игуман Серафим, управитељ Острога, био је четири године тамо. Много ми је послужио, тачно по Божијем промислу за мене је био. И каже њему пок. игуман Серафим, вели Мирко видиш шта си оживио, можеш ли ти да нам испричаш шта си доживио то кад си умро. Каже овако: "Оче, кад сам умро, тада сам изашао из тијела, и видио сам тијело као свучену хаљину, и видио сам читав народ и чуо сам све гласове, али овако све ми кроз руку пролази али нисам ништа осећао, али се сјећам да сам онај. И наједанпут сам прошао горе на небу кроз некакав тунел и тамо сам наишао на једно огромно поље, а тамо бијаше велика висока златна капија, а пред капијом један старац са дугом брадом и један младић са крилима и са мачем у руци. Он појма нема шта се догађало. И каже ту бијаше народа и црнаца и бијелаца и стараца и дјеце и жуте расе и свега. И вели, све нешто они одвајају овамо и онамо. Пита младић са крилима: "Шта ћемо са њим, Петре?" А он каже: "Остави га још да живи". Тада сам вели оживио. И игуман њему каже Мирко исповједи се, иди у цркву редовно, причешћуј се јер и светима се ретко указало тако нешто...
Међутим он није послушао савет игумана Серафима, радио је недељемо и празницима. И изненада је умро.... И ево шта су ми испричали... Овде где је он сахрањен, има једна пећина, горе само отвор горе високо само да би могао песницу да провучеш, унутра кука неко, ја кажем ко си ти тамо што тако се мучиш, кад оно јадан Мирко, па су ми убацили овамо једну огромну свињу овамо, па ме мука мучи нит могу свињу избацити, нити ја могу изаћи. Погледај шта је свиња ђаво. Значи он има право после неисповијеђену и неприпремљену душу да даље мучи и зато каже Његош обрати се душо изгубљена проли сузе покајања пред Творцем милоснијем, благи Творац многомилостив опростиће твоје заблуде и прибројит те у своје блаженство. Види шта је нама Бог дао хришћанима православним. Највећа блага и ако после погрешимо, ако се покајемо, ако се исповедимо, ако плачемо због свога гријеха, ако чинимо жртве можемо да се очистимо. Сваки гријех може да се опрости а хулна на Светог Духа не може се опростити ни на овом ни на оном свијету.
(Ову беседу отац Јоил је изговорио на предавању у Ариљу 2000. године)
О важности кумства

Што се тиче крштења, ја само за кума мушкарцу узимам мушкараца, а за кума жени женску. То ме научио свети Василије, слава му његова. Једног дана долазе двоје из Београда. Мушко и женско. Вели попе да ми крстиш овога младића. Ја кажем опрости али ја не дозвољавам да буде женска кум мушком. Он каже, ако ме она не крсти, никад се више нећу крстит попе и ја кажем добро. Велим изађите, и пред кивотом кажем оном младићу: Реци пред овим чудотворцем јеси ли ти имао шта са оном дјевојком до сад. Седам година се забављамо. Зато препоручујем вама свештеницима не дајте да буду жене кумови мушкарцима. Нека не буде ништа између њих, али може да буду погледи и то потајни. Је ли рекао Господ кад си извршио прељубу, кад си жудно погледао на другу особу, а што да ризикујеш животе те, кад има мушкараца, нека доведе мушкарца, и ви тако немојте да се шалите са тим. И то су толике опасне ствари да не можете вјеровати како треба кумство пазити. Ево вели на пример, бијаше прољеће, 97. године долази један из Подгорице човјек, сав задихан у муци некој, вели, оче, да ми читаш молитву за братанца, што је кажем било, вели јуче његов отац направио блуд са кумом и кума на лицу мјеста умрла, а син јединац излудио. То је на пример толико опасно, нијесу ови наши стари тако кумство поштовали да нијесу они то видјели."



О поштовању родитеља

"Онда наша омладина зову мајку погрдним именом - кева. Замисли мајка фина његова а зове се кева. Онда онај отац ћале или стари. Могу да ви речем да сте ви никли из родитеља, родитељи имају власт над нама. Ако су урадили нешто, ја причам о родитељима који упражњавају хришћанство, а не о отпадницима, него који су баш пристојни који славе Васкрс и Божић. Ниједан брак није срећан где су се двоумили отац или мајка да не дође до брака. Не можете веровати како је значајан благослов родитеља. Ако вам је родитељ умро дођите, направите метаније пред њима и реците: мајко, опрости ми за све што сам погрешио према тебе било речју, било дјелом, мишљу, и благослови ме. Тако исто пред оцем. Немојте да ви умре родитељ а да не говори са вама. Немате се више што мучит, нити се трудит, јер ћете се наћи у канџе сатане."

ГЕОПОЛИТИКА; бр. 15.
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!

[икс]

Ово се чита у једном даху...

[dentez]

Имам на компу пресвлачење мошти и преношење кроз Црну Гору и херцеговину Сетог Василија Острошког и тврдошког митрополита захумско-херцеговачког из Острога до манастира Тврдош код Требиња 1996 године.
материјал је јако драгоцен(барем мени)а набавио сам га једва од једног попа па ако неком треба није ми проблем проследити неком јер стварно вреди то погледати.материјал је из два дела!
коме треба нек се јави...
_________________

[Негативац]

извор:СПЦ

Извештај о стању здравља Њ.С. Патријарха Павла
23. новембар 2007 - 13:06

На основу дневног извештаја лекарског конзилиума Војномедицинске академије, који је потписао пуковник проф. др Ђоко Максић, начелник сектора за лечење, саопштавамо да је здравствено стање Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла, после инфекције респи- раторних канала, стабилизовано.

Патријарх је без повишене температуре, свестан, комуникативан, оријентисан према личностима, причешћује се редовно и храни уобичајено.

Лечење се наставља према упутствима сталног конзилиума стручњака ВМА, на челу са њеним начелником.

Нека нашем Партиарху ,Господ Бог буде на помоћи да нам што пре оздрави.
_________________
За мене је Српство нешто највише што сам могао да добијем рођењем. Српство се носи у себи и не бих га дао ни за шта"

Др. Радован Караџић

[Rudolf Archibald Rays]

КРАЈЊЕ СМИРЕЊЕ ИДЕАЛ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

"Свети Оци кажу — идеал хришћанског живота није чињење чуда, исцељење
болних, нити васкрсење мртвих, већ крајње смирење."

У лето 1991. године причао је Старац Тадеј са двојицом београдских студената
који су тај разговор снимили. Један од њих је рекао:

Опростите оче, да ли бисте благословили да Ваше речи снимим, па да се после
крепимо душевно?

Па не, шта вреди, моје речи нису... (не чује се добро) не вреди, одговорио
је. — Ви долазите са проблемима ја имам много проблема, па нас Господ теши.
Ја се пожалим вама, ви се пожалите мени и после је добро... Господ утеши!

Тада је тој двојици студената и онима који су још ту били говорио, можда
најлепше што смо чули, о садашњем стању земље, о положају човека на планети,
о његовом положају у односу на време и вечност, у односу на Бога.

Окружени смо тајнама

Људи мисле да су нешто, говорио је, док, човек није ништа. Владика Николај
каже: "Шта је човек? Једна врећа смрдљивог меса и ништа више." Ништа.
Усијана глава. Нема појма да је он труба. Да је он оруђе у рукама поганштине
(падших духова).

Господ што хоће чини са нама, али дао нам је делокруг, да можемо да
размишљамо и да се определимо да ли желимо добро или не. Духови су пали пре
него што је човек створен. Много векова раније. Нису сви духови сачували
свој положај. Човек је круна стварања. Створен је последњи од свега што је
створено. Створен је да буде господар материјалног света, да му све буде
подчињено... Материјални свет, космос, није био у оваквом стању. То је после
пада добило грубоћу и трулежност. И ако је грубоћа и трулежност, опет има
своју лепоту... Да...

Наши прародитељи су били бесмртни. Нису зависили од времена и простора као
што ми сада зависимо. Видите, кретали су се као што се крећу мисли... После
пада поремећено је све. Бог, будући сав Љубав, знао је да сва створена
разумна бића неће моћи да сачувају свој положај и дао је време од Стварања
света до Страшнога Суда, време да разумна бића дођу себи, да се врате у
наручје своме Родитељу. Да се укључе у Апсолутно Добро, у Апсолутну Љубав...

Али ето, људима омиље више зло него добро. Падша природа! Лакше је да
помисле зло него добро. Али кад човек помисли зло нема мира ни покоја од тих
мисли.

Како је наш пад велики! Чудо једно. Страшно. Да не можемо да дођемо себи,
нити можемо да учинимо штогод сами од себе. Ми уопште немамо појма како нас
тиранишу мисаоно умне силе (падши духови). Мислимо да су то наше мисли. Мучи
нас завист, злоба, мржња. То је тиранија над тиранијама. Неће душа то али не
може да се ослободи. Од малена се навикава па је то ухватило велики, дубок
корен. Сада треба то избацити из себе. Треба да се претвориш у љубав. Да
будеш апсолутно миран, тих. Није лако, видиш колико је пад човеков страшан
пад?

Човек не може сам без помоћи Божије. Мисли да нешто зна. Усијана глава. Све
му се открива из вечности. Свуда је тајна Божија. Ми смо окружени тајнама.
За себе смо огромна тајна. Не знамо шта смо. Одакле смо дошли? Куда идемо?
Какво је то биће које размишља, креће се и нешто прича што зна. Нешто чуо од
неког, размишља, дошло му на ум. Ствара нешто, ни сам не зна како. Каква је
то у њему тајна? Како то у њему унутрашњи органи раде без његове воље, и то
савршено? А он све својим мислима поремети.

Да ли болести долазе од греха? — пита један од студената.

Због мисленог пада. Од мисли. Сви обично мисле и добро и зло. Каквим се
мислима бавимо, такав нам је живот. Дух се храни мислима, тело физичком
храном.

Да ли постоје наше мисли и мисли које нам се убацују са стране?

Са свих страна нам се убацују. Са свих страна су мислени радијуси. Кад би
нам се открило, то је страшна мрежа. А свако има радио станицу у себи. Човек
је много прецизнији апарат од радио станице, од телевизора, само му је
функција поремећена. Како је прецизно биће човек! Како узвишено! Али не
умемо да ценимо. Не умемо да се укључимо у извор живота, да осећамо радост
живота. Него увек нам подмећу,... непријатељи... Преподобном Антонију Господ
је открио мислене радијусе којима смо окружени. И кад је видео, он је
уздахнуо: "Господе, ко може ово да прође?" И чује глас: "Само смерни и
кротки." До њих се они дотичу. У њих су укључени само мир, тишина, Божански
радијуси, знак апсолутне Божанске снаге. Не укључују се у негативно.

Како наша загађена животна средина утиче на нас?

Ето сад кажу, баш је јадна наша Србија, сасвим јадна. Кажу да је највише
загађена радиоактивним материјалом. Сад је најјача радијација у Србији.
Велика, неиздржљива. Нисмо болесни, али немамо свежине. Не иде. Не може да
се уклопи мисао. Тешко иде. Људи здрави, а не знају шта им фали. Пију
лекове, још горе. А докле имамо још мало чистог ваздуха, треба искористити,
али и то је загађено, све. Особито кад се бавимо умним радом, треба да се
често дубоко дише, јер мозак и срце огромну количину кисеоника троше. Чим
нема довољно кисеоника у мозгу, не можемо да "укопчавамо". Нешто не иде, па
се чудимо шта. Нема горива довољно, нема кисеоника.

Ето видиш, једу сад отровну храну. Све смо затровали. На пијаци немаш шта да
купиш. Лепо је, али не смеш да купиш. Крајем прошлог века један старац је
рекао: "Доћи ће време да ће људи производити много пољопривредних производа,
али неће смети да их једу." Ето, дошло је време. Питају како? Па, отрована
нам је храна. Отрована телесна, отрована и духовна. Затрована деца,
затровани и старији. Мисле људи овде ће да векују. А оно, кратак живот.

Шта је то, човече, живот? Па, није ништа. То је толико кратко да се не може
ни замислити. Човек у млађим годинама то не примећује. Ја много пута
размишљам: баш смо јадни ми на земљи, кад не можемо да преживимо ни четири
милијарде секунди. То би требало да живимо 120 година. Сто година је три
милијарде секунди. Шта је то сто година?... Ништа... Моменат... Кратко...
Живимо у вечности.

Иначе, ово време је захваљујући томе што се земља окреће око своје осовине и
око сунца. Ако би сунце стало у зениту не би било могућности да меримо
време. Живимо у вечности. Стално дан. Не би имали одакле да почнемо. Кад не
меримо време, видиш да време не постоји? Постоји код нас који смо
ограничени.

Зато у "Откривењу" Јован Богослов каже, онај Анђео што је стао једном ногом
на копно, а другом на море и заклео се Вишњем, каже, да "времена више неће
бити!...". Вечности... значи, покренуће Господ брзину и материјални свет ће
нестати. Знамо да материја кад достигне брзину светлости, нестаје. Претвара
се у невидљиву енергију. Кад достигне брзину светлости, 300 хиљада
километара на час.

Како смо јадни. До скора смо за ту брзину само знали, а нисмо знали да
постоји већа брзина. А сад, пошто имамо прецизне апарате који мере покрете,
сад Господ открива да постоји много већа брзина. Честица енергије, да ли их
зову фотон, да ли друкчије... То се у моменту појави на екрану, и одмах
нестаје. Кад се само појави на екрану, он је већ прешао нашу галаксију. А
пречник наше галаксије је 50 милиона светлосних година. Како је то велика
разлика у брзинама. Брзина светлости не може да се упореди са овом брзином.
Не може пуж са експресом. Триста хиљада са 50 милиона светлосних година.
Значи, огромна брзина... Да... Па дух је бржи од мисли. Мисао је спора.
Средња брзина, а дух је невероватно брз... Прелазимо у вечност... Да. Хвала
Богу на свему.

Много нам је откривено, али све смо злоупотребили. Просто видимо да смо сами
условили да је немогуће више продужење живота на земљи. Због отрова.
Отровали смо се... Један наш стручњак који је написао књигу "Планета и
цивилизација у опасности", Бранко Китановић, каже: — "2000. године на
земаљској кугли нећемо имати воду за пиће." Пијаћа је вода од целокупне
водене масе 2 посто. Не пије се 98 одсто. Каже, неће бити могућности да се
вода прочисти, биће то све затровано. За шта се год људи буду ухватили биће
све отровано. Каквим се темпом баца на земаљској кугли, како се избацује
отров. Каже, непријатељ човеков број један су издувни гасови из моторних
возила. А после и све друго. Свака фабрика избацује огромне количине отрова.
А и у пољопривреди. Београд пије отровну воду. Један инжењер који ради тамо
у Макишу каже: "Ми хлоришемо воду, али је још више трујемо. Не вреди.
Бактерије и бацили лако се одстране, али отрови не могу да се одвоје."
Филтрирај га колико хоћеш, прочисти, прокувај, ради шта хоћеш — отров, свуда
око нас је отров. А чим не буде воде за пиће гаси се живот. Организам је 70
посто воде. Пољопривреда је напредовала много, али многа дрвета су нестала.
Брест је одавно нестао. Причају у Т..... четинарска шума, почели врхови да
се суше. Радијација јака, или планински извори отровани. Отроване су нам
кише, скрозирају земљу. Земља отрована. Отровали смо се... Хвала Богу.

А људима, све им је мало. Све им је мало. Почело је још одмах после пада
наших прародитеља. Одмах је било крвопролиће.

Каин је убио свог млађег брата Авеља само из зависти. Што се Авељева жртва
прима, а његова не. Одатле је све почело. И дан данас. Нема се мира. Сви
нешто траже као да ће вековати, а нема ништа. Ништа... Ништа... Изгледа да
је крај дошао. Оваквим темпом те фабрике трују околину и неће моћи дуго да
се живи.

Хвала Богу још има птица... Али многе су врсте нестале... све се више
уништава и гаси живот... Па није тајна. Пре десетину година кад падне снег
овако велики, кад је месечина, скупи се пуно зечева, читави кругови. Снег
велики, они натапкали, направили круг, ту где је чистина, где нема дрвећа
јуре се, гоне један другога тамо, преврћу се у снегу, играју се. Радују се.
Радост живота. Животиње имају радост живота. Ми их пореметимо и мутимо. Они
имају радост живота, а ми имамо свега и свачега и нисмо задовољни. Они се не
брину, не спремају амбаре за жито, ништа, и опет их Господ храни. Мало
грицкају тамо, гранчице, нађу негде тамо заштиту, спавају. Благодарни Богу.
А ми не. Птица стално слави Бога. Почела рано ујутро у три сата да пева и до
девет сати не престаје. У девет сати мало се утишају, тек онда иду да траже
храну, а и младе морају да нахране... После опет пева. Њу нико не тера да
пева.

Она пева. Да ли је неко слуша, да ли не слуша она пева... А ми намрштени,
нос надувен. Није нам до певања, ни до чега. Треба да се угледамо на птице.
Увек су веселе. А ми? Нама нешто смета. А шта нам смета? Не смета ништа. Је
ли тако?

Тако је, одговара студент.

Ми сами себи сметамо, каже отац.

Оче, занима нас како да познамо вољу Божију у животу. Како да се определимо
да ли да се запослимо на једној или на другој страни, да ли да се женимо или
да се не женимо?

Господ нам сам отвара пут. Открива како је Његова света воља. Јавља се
Његова света воља преко родитеља. Ако будемо слушали родитеље ићи ће све
добро и биће благословено, ако им се противимо, нема ништа. Иде, иде, али
више иде натрашке него напред. На пример, ти си заволео неку девојку па
хоћеш по сваку цену. А отац и мајка кажу: "Ма сине није она за тебе." Али не
вреди, завезао враг ум, заробио те и оће, оће. "Ма није сине то за тебе"
кажу родитељи. "Наћи ћу ја теби другу." Ма неће, хоће по сваку цену. Узму
се. Мисли идеал. Воле се, кроз неко време изгустира се, то прође и нема
ништа.

Најбоље је кад се родитељи раније договоре, кад није велика разлика у
годинама, и ако се никад нису видели, кад се састану најбоље је. Кад се
развије љубав у браку. Тада се не улази у брак са планом, имају благослов
родитеља и после иде најбоље... Брак, није то неки леп живот, сладак... Још
како је горак. Тек после видиш да ниси слободан. Да си везан, још како
везан. Упрегнут у кола и мораш да вучеш јер бију. Деца траже. Мораш да вучеш
хтео, не хтео. А кад си био слободан, друго си мислио... а сад мораш, не
само за себе, него за многе да мислиш.

Постоје два пута у животу: монаштво или брак, или постоји још неки пут? Како
да сазнам шта је за мене прави пут?

Монаштво не може свако да прими. Да. Монашки живот није лак. Живот на земљи
уопште није лак, ма колико да су повољни услови. Онај који је живео како је
хтео и како му је срце желело, то је Соломон, цар Соломон, син цара Давида.
Четрдесет година је владао, ни са ким није ратовао. Награђен је мудрошћу од
Господа. Он је подигао и храм Јерусалимски. Долазили су код њега са свих
страна света да га чују... и он сам каже: "Што год сам зажелео срцем, све
сам испуњавао. Желео сам да имам лепих винограда, насадио сам. Палате, и то
сам све имао. Имао сам спремну војску најсавременију у Јерусалиму." Али ни
са ким није ратовао, — каже отац. Даље каже: "Желео сам да имам доста злата
и сребра и то ми је Господ дао. Разним животом сам почео да живим да видим
има ли нека трајна утеха овде на земљи па да продужим тако... И видим да је
овде на земљи сва таштина над таштинама и мука духу. Нема утехе. Трајне..."
Ето видиш, то каже Соломон. Мудра особа. Значи, имај шта хоћеш, буди шта
хоћеш, ништа више ти не вреди. Кратко, као да уопште ниси постојао. Мислио
си да си посисао мудрост овога света. Усијана глава. А кад би могао да видиш
са стране, кочопериш се као ћуран, нема ништа (смеје се). Празна глава...

Јесте. Ко је тај на земаљској кугли био или ће бити, ко ће бити универзални
зналац свега? Нико. Свако се у неком правцу усавршава, нешто саставља и тако
бивамо једна целина. Људи обожавају филозофе, разне научнике света, стално
цитирају њихове речи. Нико не обраћа пажњу да је Бог обећао нашим праоцима
да ће послати избавитеља света да нас доведе у првобитно стање. Нико није
знао да ће то сам Бог бити. Јер само може Онај Који нас је створио да нас
доведе у првобитно стање, ко ће други? И дошао је и нису га примили...

Ето, ми смо се крстили у Христа Господа, хришћани смо по форми а не онако
како нас Господ жели. Нема ништа у нама добро. Чим ми знамо да мислимо зло и
да се гњевимо, и да омаловажавамо ближњега свог, нема ништа... А читали су,
али не разумеју. Ко је од филозофа и од научника света могао да каже за
себе: "Ја сам Пут, Истина и Живот." То нико није могао да каже. И да каже:
"Ја сам хлеб живота." Или: "Ко верује у мене има живот вечни." Али, људи
ускогруди. Мало разумеју, мало схватају. Све им је ближе лаж него истина.

Ми мислимо да имамо неку вредност... Ништа не вредиш. Јесте. Савршенство
хришћанског живота, тако Свети Оци кажу, савршенство хришћанског живота
јесте крајње смирење. Крајње смирење. Они су награђени благодаћу Божијом.
Онај ко је смирен и кротак, он се не љути. И ако га грдиш, ти се гњевиш, он
те жали што тако мучиш себе.

Реците нам за крај има ли неки лек за нас пале и болесне?

Још како. Да слушате. Да се смирите и да слушате. Онај ко је смирен и кротак
и слуша. Шта народ каже: "Ко слуша, пуна гуша." Онај ко слуша, он је смирен.
А чим се противимо, одмах ћеш да приметиш како ти непријатељ сторнира живот.
Не иде, па не иде...

Оче, моји су разведени, мама ме је увела у веру... отац је против Бога. Кога
да слушам? — пита једна девојка.

Па добро, није твоје да ли се родитељи слажу или не слажу, да ли се свађају,
да ли су добри или нису добри, за тебе они морају да буду светиња. Да би ти
имала благослов Божији, да ти буде добро. Јесте. Не смемо ни мислима вређати
родитеље. А они, како се понашају према нама, то је њихова ствар. Има
родитеља који су били тако драстични, који су мучили своју децу. Два брата
су тако имали добру мајку, па им каже да поштују оца, иако он... да би
добили благослов Божији. Сад они раде тамо у "Литасу" у Пожаревцу, не дају
никоме да о њиховом оцу нешто каже. Нико не сме да га вређа. Два брата кажу:
"Наш отац је за нас светиња." Тешке су дане живота провели, отац није имао
милости према њима, али ето видиш како их је Бог благословио и пуни су
живота. Благодарни, захвални Богу. Јер Господ је благоизволео да кроз наше
родитеље дођемо у свет. Какви су они, они ће за то одговарати пред Богом,
одговараће и за нас. А ми за њих не одговарамо. Ми ћемо одговарати како смо
и да ли смо их поштовали. Духовна ситуација на земљи је јако лоша због тога
што се и мала деца до пет година противе родитељима.

Зато нам овако иде што нико не поштује родитеље. На целој планети је иста
ситуација...

"Светигора"





О ЦИЉУ ЖИВОТА

Беседа одржана у Светосавском дому
Алмашке цркве у Новом Саду, 1997. г.

Опростите ми уколико понеки пут у току вечерашње беседе скренем са теме.
Сами видите какав је наш живот овде на земаљској кугли. Ми Хришћани желимо
спасење како себи, тако и својим ближњима и чезнемо за савршенством. Они
који нису религиозни желе да постигну савршенство у материјалној сфери
живота.

Ја сам од ране младости пошао да послужим Господу. Био сам слабог здравља,
па сам мислио да ово мало кратког живота проведем онако како то Господ
тражи. Хвала Богу што ме је од самог почетка упутио код оних трудбеника,
Руса, у манастир Миљково. У манастиру су већином били избеглице, Руси,
монаси, а међу њима било је и светих људи; и пошто сам био још дете, све што
су ми казивали ја сам прихватао.

Целога живота мучила ме мисао о циљу овога живота, питао сам се чему води
овај живот, да ли је то што се човек труди да постигне материјална
богатства, да једе и да пије, да ли је то све? Хвала Богу, у житију Светог
Серафима Саровског, Светитељ објашњава да је циљ нашега живота враћање у
наручје своме Оцу Небеском, да би ми, људи на земљи, били као што су на небу
анђели, руковођени Духом Светим. Пошто смо ми деца палих родитеља, много нам
је лакше да скренемо са правог пута, него ли да се одрекнемо многих
негативних поступака које смо у току живота, у породичном кругу стекли. Иако
смо ми копија наших родитеља, који нису били савршени ни способни да нам
пруже оно најлепше, него смо ми од родитеља и после, касније кроз живот,
многе неправде видели и доживели, многе болове срца. Зато сви ми тежимо
савршенству, и свима нам је жеља да откријемо шта је циљ овога живота. Ми то
откривамо постепено, као што кажу Свети Оци: "Вера у нама постепено расте."
Један од Светих Отаца и сам каже: "Ова моја вера, сад кад сам у годинама,
према вери коју сам имао као млад, оно у младости била је просто невера."
Наша вера постепено расте и кад се учврсти у Господу она је силна и моћна.
Сад се у свету много што шта дешава. Много смо чули о протестантима. Они су
отпали од западне цркве, а са Источном Црквом се нису никад ујединили, и
увели су много новотарија у своју веру. Протестанти се труде и моле, развили
су мисионарство тако јако, чак јаче од католичке цркве, али они нису свесни,
нити знају, да су под руководством духова под небом. Сви они које
протестанти приведу у Хришћанство су аутоматски укључени у негативну
енергију и под влашћу су палих духова.

Какве су нам мисли, такав нам је и живот

Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, ајде покажи своју веру од својих
дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру.
Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље
размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на
земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу.
Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за
апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за
Богом. Бог је живот, Б
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!

[икс]

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-25-11-2007/spc-jos-bez-stava-o-ujedinjenju-s-katolicima

ево да не бих пребацивао цео текст овде, лакше је да само оставим линк ка страници...

[Rudolf Archibald Rays]

РАВЕНСКИ ИНЦИДЕНТ" ЈЕ ИНСЦЕНИРАН ДА БИ СЕ МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА
СВРШЕНИМ ЧИНОМ ПОСТАВИЛА ПРЕД НОВ МОДЕЛ ЦРКВЕНОГ УСТРОЈСТВА

ИНТЕРВЈУ СА ЕПИСКОПОМ ИЛАРИОНОМ (АЛФЕЈЕВИМ)






2007-11-15 16:52:00




Конфликт између Московске и Константинопољске патријаршије, који се појавио у току последњег засједања Мјешовите православно-католичке богословске комисије, наставља да се развија, без обзира на то што је од момента октобарског сусрета чланова комисије у Равени прошло више од мјесец дана.

Делегација Московске Патријаршије напустила је једно од првих засједања комисије, не сагласивши се са учешћем у њему представника такозване "Естонске апостолске цркве" коју је 1996. године основала Константинопољска Патријаршија на канонској територији Руске Цркве. На крају су учесници засједања у одсуству представника Руске Цркве прихватили закључни документ, којим се дефинише њихово заједничко гледиште на природу власти у Васељенској Цркви. Изјаве које су услиједиле од стране Московске Патријаршије о томе како се без потписа највеће Помјесне Цркве равенски документ не може сматрати легитимним одбацили су чланови комисија - како православне, тако и католичке.

Предводник делегације Московске Патријаршије у Равени, представник Руске Православне Цркве у међународним организацијама епископ Бечки и Аустријски Иларион је у интервјуу "Интерфакс-религија" дао своју оцјену, како спорних тачака равенског документа, тако и читавог тока полемике која се око тога развила последњег мјесеца.



- Владико, ових дана је италијанска новина "Република" објавила детаљан коментар "тајног", по њеним ријечима, закључног октобарског засједања Мјешовите православно-католичке комисије у Равени. У чланку се тврди да 46 тачака могу да постану "путна карта" за превазилажење православно-католичких проблема. Како бисте Ви прокоментарисали основне тезе документа, с обзиром на то да потписа Московске Патријаршије на њему још увијек нема?



- Равенски документ није "тајни". У крајњој линији, ја сам га добио од Секретаријата Мјешовите комисије за православно-католички дијалог прије три недјеље и, с обзиром да ознаке "ембарго" на њему није било, укључио сам га у 130. број електронског часописа " Europaica" на који је претплаћено више од 7000 корисника. Са текстом се можете упознати на сајту бриселског представништва Руске Православне Цркве.

Документ је посвећен "еклисиолошким и канонским последицама сакраменталне природе Цркве". Један од његових дијелова тиче се и појма "саборности". Као што је познато, саборност је термин који су увели руски философи - славјанофили у 19. вијеку. Овај појам имао је кључно значење у еклисиологији Алексеја Хомјакова. На језику славјанофила термин "саборност" нема јуридистичко значење, и не односи се толико на црквену управу, колико на Цркву као такву, на њен унутрашњи карактер.

Ево како хомјаковљево поимање саборности тумачи Николај Бердјајев: "За њега (А. Хомјакова - "ИФ") је субјекат Цркве био црквени народ. Саборност црквеног народа је била слободно јединство у љубави. Саборност Цркве, основна идеја читавог славјанофилства, у којој су славјанофили видјели суштину православља, не садржи у себи формалне и рационалне карактеристике, у саборности нема ничег јуридистичког, ничега што подсјећа на власт државну, ничега вањског и принудног... Саборност - то је живи организам, и у њему живи црквени народ. У дјелатности Васељенских Сабора се најизражајније показао саборни дух Цркве. Али и ауторитет Васељенских Сабора није вањски, није формални, није изразив рационално, није преводив на правнички језик. Васељенски ауторитети су ауторитетни само захваљујући томе што се у њима открила истина за живи саборни организам Цркве. Црква није ауторитет, Црква је живот хришћанина у Христу, у Тијелу Христовом, живот слободни, благодатни".

Данас се ријеч "саборност" користи као термин који указује на саборну структуру Цркве, њено саборно управљање. Управо у таквом контексту о "саборности" говори равенски документ. У исто вријеме за ауторе документа саборност се изражава прије свега у сабору епископа. И појам саборности у црквеном управљању неодвојив је од појма "власти" (енглески термин "authority" се у документу тумачи као синоним грчке ријечи "exousia" - власт). Уклапање саборности и власти разматра се на три нивоа постојања Цркве - локалном, регионалном и васељенском.

На нивоу локалне Цркве, то јест епархије, власт припада "епископу, који је легитимно рукоположен у апостолско прејемство, који поучава вјери добијеној од апостола, који је у општењу са другим епископима и њиховим Црквама" (тачка 18. равенског документа). На регионалном, тј. међуепархијалном нивоу, власт припада сабору епископа. Управо на том принципу стоји идеја патријаршије или митрополије: координацију дејстава епископа појединих епархија спроводи први међу њима - патријарх или митрополит.

И све док равенски документ говори о локалном и регионалном нивоу, озбиљних проблема и нема. Они се појављују када се почне говорити о саборности и власти на "универзалном" нивоу, то јест на нивоу Васељенске Цркве. У датом случају не мисли се на Православну или Католичку Цркву у оном стању у којем оне постоје данас, него више на неку теоретску Цркву, изграђену на моделу Цркве из времена Васељенских Сабора.

Како се остваривала или како би требало да се остварује саборност у таквој Цркви? Коме припада првенство на нивоу Васељенске Цркве? Када одговара на ова питања, документ наводи читав низ сумњивих аргумената и тврдњи незаснованих на историјској истини.



- Какву онда у том случају позицију у односу на равенски документ треба да заузме Руска Православна Црква?



- Ја мислим да би равенски документ морала помно да проучи група специјалиста канонског права, еклисиологије и црквене историје. Таква група је и формирана у оквиру Богословске комисије Руске Православне Цркве. Мислим да би управо Богословска комисија требала да да званичну оцјену равенског документа, коју би потом потврдио Свештени Синод. Ја сада могу да дам само неке коментаре и назнаке.

Прије свега, у 39. параграфу документа се тврди да су након раскида Истока и Запада 1054. године, који је "учинио немогућим сазив Васељенских Сабора у строгом смислу те ријечи", обје Цркве наставиле да сазивају саборе у кризним ситуацијама. "На тим су саборима присуствовали епископи помјесних Цркава који су се налазили у општењу са Римским пријестолом и, мада се то и другачије схватало, у општењу са Константинопољским пријестолом".

Ове ријечи ја сам оспорио још у Београду 2006. године, назвавши их противрјечним еклисиолошком самопоимању помјесних Православних Цркава. Зар смо ми православни хришћани то што јесмо, само захваљујући чињеници да се налазимо у општењу са Константинопољем? А шта је са општењем са Јерусалимом, Александријом, Антиохијом и другим Црквама? Због чега - на основу којег канона - је оно мање важно од општења са Константинопољем?

А ако се из неког црквено-политичког разлога прекине општење неке помјесне Православне Цркве са Константинопољским пријестолом, да ли она престаје да буде Православна Црква? У 19. вијеку Еладска Црква се 30 година налазила ван општења са Константинопољем, а Бугарска у 19. и 20. вијеку - читавих 70 година. Руска Црква је била ван општења са Константинопољем 1996. године током четири мјесеца. Шта онда - у току ових периода Еладска, Бугарска и Руска Црква нису биле Православне Цркве? Али дајте нека покажу макар један једини канон Древне Цркве који потврђује такво мишљење.

Сви канони Древне Цркве, конкретно 28. правило Халкидонског Сабора (451. година) указују Константинопољском патријарху друго, а не прво мјесто. То правило говори о томе како, пошто је Константинопољ - нови Рим - "град цара и синклита", и епископу Константинопоља треба да се указује иста част као и епископу Древног Рима. Мотивација, као што се види, чисто политичке природе. Али зар се овдје говори о било каквом првенству јурисдикција, о универзалној власти?

Даље, у 41. параграфу документа се тврди како је епископ Рима у Древној Цркви заузимао прво мјесто међу патријарсима. У 42. параграфу чини се опрезан покушај да се дефинише улога Римског епископа на Васељенским Саборима: "Саборност на универзалном нивоу, изражена у Васељенским Саборима, претпоставља активну улогу римског епископа као првог међу епископима великих градова, у сагласности са осталим окупљеним епископима. Иако епископ Рима није сазивао Васељенске Саборе раних вијекова и никада лично није предсједавао на њима, он је, ипак, био активно ангажован у процесу прихватања одлука на Саборима". И каква је то сад активна ангажованост епископа Рима у раду Васељенских Сабора? Католици сматрају да су одлуке Сабора ступале на снагу тек након што су их потврђивали епископи Рима. Православни тако не мисле.

Равенски документ у параграфу 45. признаје: "Улога Римског епископа у општењу свих Цркви мора да буде изучена темељитије". И поставља питање: "Каква је специфична улога епископа "првог пријестола" у еклисиологији општења?"

Управо то питање треба да послужи као полазна тачка следеће етапе дијалога, када ће на дневни рад бити постављено питање о првенству у Васељенској Цркви. И овдје ћемо се ми, како изгледа, наћи у клопци. Католици ће настојати да формулишу такав еклисиолошки модел Всељенске Цркве, према којем би улога "првог епископа" била описана максимално приближно оној коју у садашњој Католичкој Цркви има Римски папа. Са своје стране Константинопољска Патријаршија ће стремити да се "првом" присвоје права којима данас Константинопољска Патријаршија у Православној Цркви не влада, али којима би, очигледно је, хтјела да овлада.



- Али Константинопољском Патријархату у стварности припада одређени степен првенства у односу на друге помјесне Православне Цркве?



- Ми стварно поштујемо Константинопољског патријарха као "првог међу једнаким" у породици предстојатеља Православних Цркава. Штавише, историјски је Константинопољска Патријаршија била Црква-Мајка за многе помјесне Православне Цркве, укључујући и Руску Цркву.

Али једна је ствар историја, а друга еклисиологија. Ми Константинопољском патријарху признајемо примат части, али не и примат власти: он нема директну јурисдикцију над предстојатељима и епископима других помјесних Цркви, него само заузима прво мјесто у низу предстојатеља, када се они окупљају на заједничко служење.

У последње вријеме митрополит Јован (Зизиулас), копредсједник Мјешовите комисије са православне стране, почео је да стоји на тачци гледишта по којој појам "примат части" противрјечи црквеним канонима: по његовом мишљењу, канони признају само један примат - примат реалне власти. Управо тим приматом он би хтио да опскрби Константинопољског патријарха. И формат Мјешовите православно-католичке комисије боље него ишта одговара разради таквог, принципијелно новог модела црквеног устројства. Јер у Католичкој Цркви такав модел де факто већ постоји, зашто је онда не бисмо репликовали и код нас? Али тамо се такав модел формирао у резултату многовјековног историјског развоја, а код нас, у православној традицији таквог модела никада није било.

Штавише, ми смо у току свих ових вијекова у полемици са католицима управо такав модел оспоравали, истичући да једина стварна Глава Васељенске Цркве јесте Сам Христос. Он, са наше тачке гледишта, не може имати земаљског замјеника, викарија.

Мислим да ће се управо са овом проблематиком комисија сусрести на следећој етапи рада.



- Да ли Московска патријаршија намјерава да у насталим околностима и даље узима учешће у раду Мјешовите комисије?



- Ја сам већ износио мишљење да ће Константинопољу бити лакше да се домогне прихватања принципијелно новог еклисиолошког модела у одсуству делегације Руске Цркве, него у присутности те делегације. Ја чак не искључујем ни могућност да је "Равенски инцидент" тенденционално инсцениран како би се Московска Патријаршија искључила - привремено - из православно-католичког дијалога, да би се у њеном одсуству прихватиле неопходне формулације, а затим да се ми ставимо пред свршен чин: нови модел црквеног устројства је прихваћен, и ви морате да му се прикључите.

Данас и представници католичке стране (отац димитрије Салахас) и представници Константинопоља (митрополит Јован Зизиулас) настоје да убиједе како иступање Московске Патријаршије из дијалога не подрива легитимност дијалога: ако, је ли, једна Црква иступи, а све остале остају, дијалог се наставља.

Али ја мислим да ће без Руске Цркве, чија бројност премашује бројност свих осталих помјесних Православних Цркава узетих заједно, бити тешко сачувати утисак да у дијалогу учествује пуноћа Православне Цркве. То више неће бити православно-католички дијалог, него ће бити дијалог Ватикана са само неким дијелом Православне Цркве. И ја нисам убијеђен да ће Православне Цркве прихватити резултате таквог дијалога.

У конфигурацији православног учешћа у дијалогу, која је настала после Равене, тај дијалог не само да неће приближити православне и католике једне другима, него ће само унијети нову подјелу међу православним. Дај Боже да се такав развој догађаја избјегне.


Извор: Interfax-Religion.ru

Превео са руског језика за "Светосавље"
Игор Миковић
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!

[Rudolf Archibald Rays]

За православне вернике који време рачунају по старом, јулијанском календару данас почиње вишеседмични Божићни пост, који се завршава на празник Рождества Христовог - Божића, 7. јануара.
Пост у хришћанству не значи само одрицање од масне и мрсне хране, већ првенствено има духовну димензију и представља уздржавање од рђавих мисли, речи и дела, те у појачавању молитве и чињењу добрих дела.
У праксу Цркве пост је увео Господ Исус Христос, који је након крштења у реци Јордан, отишао у пустињу и постио 40 дана и ноћи.

Драга браћо и сестре, нека нам је на спасење душе и тела предстојећи Божићни пост.
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!